Ona se odrekla zrna graska,
bosa krenula da luta svetom,
bez zlata,haljina i magicnog praska,
posla za jednim probisvetom.
On ne zna za kocije,odelo i svilu,
srce mu grubo,daljine ga vuku,
Mogao bi zavesti cak i vilu,
jer uvek ga bolje od njega privuku.
Za njom u dvorcu i kipovi placu,
a ona sa probisvetom ide po kisi,
"Za tebe,moj dragi,i zivot dacu!"
"Za tebe su,mala,nivoi visi."
On nju zavoli vise od svega,
al' zna on dobro da nije car.
Nek' bude bolje po nju,neg' za njega,
princeza i bitanga zabranjen su par.
Slomljenih snova,rece joj da ide,
na usnama mu ostade bolni krik.
I rece joj da voleo je nikada i nije,
a u zenicama ostade mu urezan njen lik.
Dele ih granice,ratovi,porekla,
al' ljubavne boli od svega su jace,
"Volim te"-pre "zbogom" tiho mu je rekla,
i pobegla da ne vidi je kako gorko place.
Njoj ni kruna vise ne znaci nista,
ni krevet od dragulja na kom' bolna sad lezi,
on ni ne trazi sebi vise boravista,
od svog srca ne moze da bezi.
Svaka ljubav moze snazno da boli,
al' najtuznije price zabrane pisu,
jer kada dusa ne zme da voli,
tragovi srece sami se brisu.
|
