KAKO VOLETI NEPRIJATELJE?
"Oprosti nam grehe nase kao sto i mi oprastamo duznicima svojim"
Nikada glas evandjeoskog poziva nije bio tako potreban da se cuje kao danas kada smo u iskusenju da na bombardovanje i necuvene lazi odgovorimo mrznjom, gnevom i osvetom. Cinjenica da je agresor nepravedan upravo pruza ljudskoj savesti izgovor da mrznju u svom srcu opravda i proglasi pravednom. Hristov nalog da ljubimo svoje neprijatelje se danas nazalost shvata i prihvata na isti nacin kako su se u vreme komunizma prihvatale komunisticke fraze o jednakosti izmedju ljudi, i sl.
Isus Hristos govori onima koji zele da koracaju Njegovim uskim putem:
"Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone. ... Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne cine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braci, sta odvise cinite? Ne cine li tako i neznabosci?" (Matej 5,43-47)
Sledeci citati su iz Starog zaveta:
"Ne budi osvetoljubiv..." (3.Mojsijeva 19,18)
"Nemoj govoriti osveticu se za zlo!" "Ne govori: kako je on meni ucinio, tako cu ja njemu uciniti." "Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati." "Ako je tvoj neprijatelj gladan, hlebom ga nahrani." (Price 20,22; 24,29.17; 25,21)
Umesto ljubavi prema neprijatelju, mi smo skloni da pokazemo ljubav prema njegovim gresnim principima, a da prema njemu kao gresniku pokazemo prezir.
Sama mrznja u nasem srcu predstavlja nas najveci poraz.
"Bolje je malo sa strahom Gospodnjim, nego veliko blago s nemirom. Bolje je jelo od zelja gde je ljubav, nego od vola ugojena gde je mrznja." (Price 15,16-17)
Mnogi su svesni da duh mrznje, osvete i neprastanja predstavlja najvece zlo njihovoj dusi, i zeleli bi da se tog duha oslobode ali ne znaju kako. Mnogi uzimaju tablete za smirenje, ili primenjuju razne psiholoske i pseudoreligiozne trikove kojima samo ugusuju svest o problemu.
Jedna dobronamerna osoba je iznela sledeca shvatanja:
>Prastajte neprijatelju, ne zna sta radi! >Neprijatelju vas oprost nista ne znaci (beslovesna masa), ali braco i sestre prastanje spasava vasu dusu! >Prastanje je svetlo u mraku koje vasem duhovnom oku osvetljava put i dusi donosi mir.
U ovom tekstu mozemo primetiti tri shvatanja koja su za kritiku, ili mozda bolje pojasnjenje:
>Prastajte neprijatelju, ne zna sta radi!
Mi treba da prastamo neprijatelju ali ne zato sto on ne zna sta radi, vec zato sto ga volimo. Lako je imati stav prastanja prema onima koji nisu krivi jer ne znaju sta rade. No odlika prave ljubavi je da prasta upravo onima kojima je oprostenje potrebno, onima koji su krivi.
Ukoliko nam je tesko da druge prihvatimo takve kakve jesu - gresne i krive, sigurno nam je i tesko da i sebe same prihvatimo takve kakvi stvarno jesmo.
Ako ne mozemo da oprostimo drugima ukoliko ih prethodno ne opravdamo pred svojom savescu kao nevine, to pokazuje da ni sami sebi ne mozemo da oprostimo krivicu ukoliko se pred sobom takodje ne opravdamo kao nevini.
A ta potreba za samoopravdanjem je koren religioznog i svakog drugog formalizma i fanatizma. Bio covek religiozan ili ne, on je sklon da stalno sa nekom svojom pravednoscu izlazi pred svoju savest, pred druge ljude, i pred Boga, da bi se pokazao pravednim i tako ugusio svoju sopostvenu necistu savest. Takva potreba za samoopravdanjem jako opterecuje covekovu psihu i cini ga osetljivim i uvredljivim.
Jedan od takvih odbrambenih mehanizama licnosti u psihologiji se naziva mehanizam racionalizacije. Kako on funkcionise?
Pretpostavimo da je neko grub prema nama i maltretira nas. On za nas predstavlja neprijatelja i mi svojim gresnim srcem nismo sposobni da ga volimo. Njegovo ponasanje prema nama predstavlja za nas stres i kako cemo primeniti mehanizam racionalizacije? Reci cemo: "Ma voli on mene, samo ne ume svoju ljubav da pravilno izrazi prema meni!" ili "U dubini svoga bica on je jako dobar covek, samo sto je ta dobrota mnogo duboko u njemu pa ne moze da dodje do izrazaja!"
Tako mi menjamo predstavu o neprijatelju u svom umu i on nije vise za nas neprijatelj. No nas duhovni problem nije time resen. Izbegavajuci negativne misli i osecanja, mi smo samo uklonili povode za manifestaciju mrznje, ali ne i sam motiv mrznje iz svoga srca. Umesto da promenimo sadrzaj naseg srca, mi smo promenili sadrzaj naseg uma. Umom smo pobegli od stvarnosti dok je mrznja u nama i dalje ostala.
Nismo bili hrabri da se ponizimo pred Bogom priznanjem sopstvene duhovne nemoci i zato smo primenili taj trik, koji cesto primenjuju ateisti ili zastupnici pseudoreligije.
Takav trik uma nude kao resenje i mnogi psihoterapeuti:
"Probaj tog coveka da razumes da bi mogao da ga prihvatis kakav on zaista jeste. Nije on kriv! Ko zna u kako teskim uslovima zivota je ziveo!"
Naravno da osobu treba razumeti ali ne zato da bi mogli da je volimo, vec zato sto je vec volimo.
Kada se mehanizam racionalizacije primenjuje u religiji, on izgleda malo drugacije:
"Sada bezgranicno volis svoje dete. A posto budes meditirala nekoliko godina, voleces ga jos vise, jer ces osecati prisustvo Boga u njemu. Sada ne osecas sve vreme prisustvo Boga u svom detetu. Ako je ono nevaljalo ili nesto slomi, ne mislis vise da u njemu deluje Bog. Razjarena si, pa kazes: "Ne, ne, to nije Bog, to je otelovljenje djavola". Doci ce, medjutim, vreme kad ces u svom sinu stalno videti Boga, bez obzira sta on radio ili rekao." (Sri Cinmoj, MEDITACIJA, str.127)
"Tad cemo svakoj osobi svesno sluziti zato sto znamo i osecamo da je Bog u njoj. Ako ne vidimo Boga, istinu i svetlost u svojim delima, nas fizicki um mozda nece biti uveren u vrednost onoga sto radimo. Danas cemo sluziti nekom, a sutra cemo reci: "O, on je prava budala. Nema teznje, nema dobrih osobina. Zasto bih mu sluzio?" (Sri Cinmoj, MEDITACIJA, str.179)
Dakle, pokusavamo da nadjemo u drugima razlog nase ljubavi i tako zapravo zadovoljavamo nasu sebicnu ljubav. Sebicna ljubav trazi razlog ljubavi u onome koga volimo, i kako vise volimo razlog nego coveka, bicemo spremni da zrtvujemo i samog coveka radi razloga zbog koga volimo. Nacionalista ne voli zapravo naciju vec razlog ljubavi - njene nacionalne vrednosti. Tako ce on biti sklon da zrtvuje naciju radi njenih vrednosti. Samoljubiv covek ce izvrsiti samoubistvo zbog povredjene sujete, itd. Naravno da ne postoje ljudi da bi sluzili svojim vrednostima, vec vrednosti postoje da bi sluzile ljudima.
Kada volimo pravom ljubavlju, tada razlog zasto nekoga volimo nije u toj osobi, u njenim vrednostima, vec je razlog u nasem srcu, u samoj ljubavi kojom volimo.
Takvu ljubav covek ne moze sam da ostvari:
"Moze li Etiopljanin promeniti kozu svoju ili ris sare svoje? Mozete li vi ciniti dobro naucivsi se ciniti zlo?" (Jeremija 13,23)
Covek ima moci da raznim psiholoskim trikovima bezi od iskusenja; ima moci da kontrolise svoje misli ili osecanja, ali promenu sopstvenih motiva, oslobodjenje od sile greha i ostvarenje prave ljubavi moze samo Bog da ostvari. Zato nasa molitva treba da bude:
"Ucini mi, Boze, cisto srce, i duh prav ponovi u meni." (Psalam 51,10)
A sam Bog daje obecanje:
"Ja cu vas ocistiti od svih necistota vasih i od svih gadnih bogova vasih. I dacu vam novo srce, i nov cu duh metnuti u vas, i izvadicu kameno srce iz tela vasega, i dacu vam srce mesno. I duh svoj metnucu u vas, i ucinicu da hodite po mojim uredbama i zakone moje da drzite i izvrsujete. I ...bicete mi narod i ja cu vam biti Bog." (Jezekilj 36,25-28)
>Neprijatelju vas oprost nista ne znaci (beslovesna masa), ...
Neprijatelju oprostenje svakako znaci priliku za pokajanje, ako je ono iskreno, neusiljeno, plod prave ljubavi i prastanja a ne ponositog i samopravednog razmetanja.
Upravo zato je Isus i rekao rimskim vojnicima: "Oce oprosti im jer ne znadu sta cine." (Luka 23,34). Oni zaista nisu znali da raspinju Bozjeg sina. Njihova odgovornost ni izdaleka nije bila tako velika kao odgovornost Jevreja, koji su svesno odbacili veliku svetlost i Hrista kao svog Spasitelja. Isus je prema njima imao stav prastanja ne zasto sto oni nisu bili krivi, vec zato sto ih je voleo. A tom ljubavlju, svojim stavom prastanja njih je navodio na pokajanje. I ne samo rimske vojnike vec sve one koji su bili svedoci Njegove iskrene neusiljene ljubavi.
Isus je ljubio one koji su Ga pljuvali u lice. Judi je oprao noge pred sam cin njegovog izdajstva. A u samom trenutku izdaje, Isus je Judu nazvao prijateljem. On mu je i tada pokazivao da ga ljubi.
Svoju ljubav otkrio je najvise onima koji su najdublje pali, jer ljubav je najpotrebnija onima koji je najmanje imaju. On "prodje cineci dobro, isceljujuci sve koje djavo bese nadvladao." (Dela 10,38) "Ne psova kada ga psovase; ne preti kad strada." (1.Petrova 2,23)
Svoju ljubav Isus pokazuje i prema nama danas:
"Jer Hristos jos kad slabi bijasmo umre u vreme svoje za bezboznike. Jer jedva ko umre za pravednika; za dobroga moze biti da bi se ko usudio umreti. Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama sto Hristos jos kad bijasmo gresnici umre za nas." (Rimljanima 5,6-8)
"Ili ne maris za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajuci da te dobrota Bozja na pokajanje vodi?" (Rimljanima 2,4)
> ... ali braco i sestre prastanje spasava vasu dusu! Prastanje je svetlo u mraku koje vasem duhovnom oku osvetljava put i dusi donosi mir.
Ako volimo neprijatelja, tada smo ga ljubavlju vec pobedili u svom srcu i on nam ne izaziva nikakvu teskobu. Ako prastamo, pokazujemo da je i nama samima oprosteno.
Pogresno je u samom prastanju traziti mir i spasenje svoje duse, jer da bi dusa mogla iskreno da oprosti samoj sebi i drugome, njoj mora prvo biti oprosteno od Boga. Covek vec mora biti spasen od greha i krivice da bi mogao druge ljude da prihvati takve kakvi oni stvarno jesu - gresne i krive.
Kako covek da dobije mir sa Bogom? Kako da voli ljude koje je tesko voleti?
Da bi smo to razumeli podseticemo se prvog pada u greh i prvih ljudi na zemlji i videti sta je njima donelo pomirenje sa Bogom i oprostenje. Kako Bog moze da oprosti onome ko je zaista kriv a da oprostajuci nepravedniku ne dodje u sukob sa sopstvenom pravednoscu?
Pre pada u greh, umesto zivotinjskim krznom, covek je bio obavijen i obasjan slavom Bozjom. "A behu oboje goli, Adam i zena mu, i ne bese ih sramota." (1.Mojsijeva 2,25) Ali, posto su sagresili, dospeli su u stanje u kome bi za njih prisutnost Bozje slave znacila trenutnu smrt.
Zato se od njih Bozja slava povukla, "videse da su goli, pa spletose lisca smokova i nacinise sebi pregace." (1.Mojsijeva 3,7) Stideli su se svoje golotinje jer je ona otkrivala odsustvo Bozje slave i tako ih podsecala na ucinjeni greh.
Njihov ocaj postao je jos veci kada su oko sebe primetili posledice svoga prestupa. Na Zemlju se spustilo prokletstvo zbog njihovog greha. Lisce je pocelo da vene i zivotinje su postale smrtne.
A zatim "zacuse glas Gospoda Boga, ... i sakri se Adam i zena mu ispred Gospoda Boga medju drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i rece mu: Gde si? A on rece: Cuh glas tvoj pa se poplasih, jer sam go te se sakrih" (1.Mojsijeva 3,8-10)
Probudjenog osecanja krivice, pokusali su da se opravdaju prebacujuci odgovornost za ucinjen greh jedno na drugoga. Ali, spoljne okolnosti nisu mogle da opravdaju njihovu krivicu. Iskusenje je upravo bila prilika u kojoj su mogli da svojim pravilnim izborom proslave Boga i da time sami budu proslavljeni. Nepoverenje u ljubav koju Bog ima prema njima omogucilo im je da nasednu na laskanje kusaca i da ucine greh. Sada, u svetlosti Bozje prisutnosti, osecali su se krivim i izgubljenim buntovnicima. Nalazili su se u izmenjenom stanju, u kojem im zajednica sa Bogom vise nije predstavljala radost. Svojim grehom i svojom krivicom dosli su u neprijateljstvo Bozjem karakteru i Njegovoj pravdi. Sada su postali svesni svoje krivice i cekali su da se mac Bozje pravde spusti na njih.
Kada su zaculi Bozji glas u vrtu, Adam i Eva su se uplasili, ali su zatim bili svedoci neceg neocekivanog.
Sa iznenadjenjem slusali su kako Bog izricuci prokletstvo zmiji govori reci koje palom coveku i covecanstvu predstavljaju nadu u spasenje i vecni zivot; slusali su prorocanstvo o njihovom Izbavitelju.
"I jos mecem neprijateljstvo izmedju tebe i zene i izmedju semena tvojega i semena njezina; ono ce ti na glavu stajati, a ti ces ga u petu ujedati." (1.Mojsijeva 3,15)
Bog ce iz potomstva zeninog podignuti Izbavitelja, u krilu Bozje crkve rodice se Spasitelj. On ce smrskati glavu zmiji, unistice zlo, ali ce pri tome dobiti smrtonosan ujed, platice cenu ljudskog prestupa.
Starozavetno prorocanstvo, pisano oko 6 vekova pre Hrista, govori o Spasitelja sveta:
"A On bolesti nase nosi i nemoci nase uze na se, a mi misljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muci. Ali, On bi ranjen za nase prestupe, izbijen za nasa bezakonja; kar bese na Njemu nasega mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zadjosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na Njega bezakonja svih nas.
Mucen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vodjen bi i kao ovca nema pred onim koji je strize ne otvori usta svojih. Od teskobe i od suda uze se, a rod Njegov ko ce iskazati? Jer se istrze iz zemlje zivih i za prestupe naroda mojega bi ranjen...
Videce trud duse svoje i nasitice se; pravedni sluga moj opravdace mnoge svojim poznanjem, i sam ce nositi bezakonja njihova. Zato cu mu dati deo za mnoge, i sa silnima ce deliti plen, jer je dao dusu svoju na smrt, i bi metnut medju zlocince, i sam nosi grehe mnogih, i za zlocince se moli..." (Isaija 53.gl.)
Adam i Eva su prineli prvu zrtvu - nevino jagnje. Prolivena krv nevine zivotinje postala je simbol nevine zrtve koju ce sam Bog prineti kroz Hrista da bi iskupio pali ljudski rod. Tako ce Isus postati "Jagnje Bozje koje uze na se grehe sveta". (Jovan 1,29) Mnogo vekova kasnije, andjeoski horovi zaorice "pesmu novu", u slavu Jagnjetovu, govoreci:
"Dostojan si da uzmes knjigu, i da otvoris pecate njezine; zato sto si bio zaklan, i sto si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakoga kolena i jezika i naroda i plemena. ... Dostojno je Jagnje zaklano da primi silu i bogatstvo i premudrost i jacinu i cast i slavu i blagoslov." (Otkrivenje 5,9.12)
"I nacini Gospod Bog Adamu i zeni njegovoj haljine od koze, i obuce ih u njih." (1.Mojsijeva 3,21)
Haljine od smokvinog lisca, simbol ljudskih haljina pravednosti, nisu mogle da opravdaju gresnog coveka pred osudom Neba. Ljudska pravednost ne moze da ispuni zahteve Bozje pravde zato sto je oskvrnjena grehom. Sam Bog je edemski par obukao u haljine jagnjetove, simbol Hristovih haljina pravednosti. Skidanje krzna sa bezgresnog jagnjeta imalo je smrtonosne posledice po jagnje, kao sto je covekovo oblacenje u Hristove haljine pravednosti Spasitelja stajalo smrtonosnih posledica.
Covekova prirodna reakcija na probudjeno osecanje krivice sastoji se u pokusaju da ucutka necistu savest izgradjivanjem osecanja sopstvene pravednosti. Medjutim, pred Bogom ta pravda ne vredi vise od smokvinog lisca. Bog od nas ne trazi da pred Njega izlazimo nudeci mu nasu sopstvenu pravednost, vec divnog li cuda, Bog nam svoju sopstvenu pravednost pruza kao dar. Bozja je namera da nasa naga telesa obuce u bele haljine sopstvenog karaktera, u kojima cemo hoditi jos dok smo na ovoj Zemlji.
"Veoma cu se radovati u Gospodu i dusa ce se moja veseliti u Bogu mojemu, jer me obuce u haljine spasenja i plastem pravde ogrte me." (Isaija 61,10)
"Ja prodjoh pored tebe, i gle tvoje doba bese doba ljubljenja. Ja prostreh skut haljine svoje, na tebe, pokrih golotinju tvoju, zakleh ti se na vernost, ucinih savez s tobom, govori Gospod, Vecni, i ti posta moja. Ja te okupah vodom, oprah krv s tebe, pomazah te uljem. Dadoh ti vezene haljine... I razide se glas o tebi po narodima s lepote tvoje, jer ti bese savrsena sjajem mojim, koji ja metnuh na tebe, govori Gospod, Vecni." (Jezekilj 16,8-14)
"I odgovori jedan od staresina govoreci mi; Ovi obuceni u bele haljine ko su, i otkuda dodjose? I rekoh mu Gospodaru: Ti znas! i rece mi: Ovo su koji dodjose od nevolje velike, i oprase haljine svoje i ubelise haljine svoje u krvi Jagnjetovoj. Zato su pred prestolom Bozjim, i sluze mu dan i noc u crkvi Njegovoj i Onaj sto sedi na prestolu uselise se u njih. Vise nece ogladneti ni ozedneti i nece na njih pasti sunce, niti ikakva vrucina. Jer Jagnje, koje je nasred prestola, pasce ih, i uputice ih na izvore zive vode; I Bog ce otrti svaku suzu od ociju njihovih." (Otkrivenje 7,9-17)
NEMOJ DA PSUJES
Suoceni sa cinjenicom kako nas covek psuje i ogovara - psuje Boga i ogovara sve oko sebe, sve vise se osecamo nekako umorni i iznevereni: iznevereni poput onog putnika, umornog i zednog, koji dolazi do izvora na kojem pise: "Pazi, voda nije za pice!"
Na zalost, to je ono sto nas neprestano prati kao nesto od cega se ne moze pobeci, niti ima gde skloniti. To je ono sto fizicki zamara i psihicki ubija. To je ono protiv cega se na svoj nacin buni nase unutrasnje bice - buni, vapije i moli:
- Ne psuj, oce, ne ogovaraj, majko; jer jezik mudrih ljudi ukrasava znanje, a usta
bezumnih postaju bezumlje (Price 15,2);
- Ne psuj, sine, ne ogovaraj, kceri; jer ko cuva usta svoja cuva svoju dusu; ko razvaljuje usne propada (isto, 13,3);
- Ne psuj i ne ogovaraj, jer mrske su Gospodu misli zle, a besede cistih mile su (15,26).
Kada god se pomene ova tako ruzna pojava u nasem narodu, uvek se kaze da nas narod spada u grupu onih naroda koji stoje na vrhu rang-liste u psovanju i ogovaranju. Na koju god stranu se okrenemo, cucemo jezive i besprimerne psovke. Kud god podjemo, pljusti ogovaranje na sva usta. Stice se utisak da nas covek vise ne ume ni da razgovara ako neko treci nije predmet psovke i ogovaranja. Prakticno, skoro svaki susret dva ljudska bica pocinje psovkom, a zavrsava se ogovaranjem. To zlo je uzelo tako velikog maha u nasem unutrasnjem bicu, da vise nismo ni u stanju da mu se odupremo.
Svetli trenuci nase mukotrpne istorije pokazuju kako je nas covek umeo da bude veliki i slavan. Medjutim, jezik naseg coveka u ovom vremenu postao je nepodnosljiv.
Sta se krije iza toga najbolje ilustruje primer koji cemo ovde navesti: Ogovarao izvesni psovac svog suseda pred jednim slikarem; ogovarao ga, ruzio i psovao. Slikar je tu pricu pazljivo slusao, i sve vreme slikao. "Ti ne slusas sta ja tebi govorim!" - rece psovac slikaru. "Slusam... slusam! Kako ne... I jos slikam toga tvog bednog suseda." Psovac je onda nastavio svoju pricu, a slikar sliku. Kada je psovac zavrsio pricu i slika je bila gotova: "Pa, to nije on" - viknu psovac, videvsi gotovu sliku; "To sam ja! To je moj lik, a ne lik onoga gada!" - ljutio se psovac. "Ja sam slikao samo ono sto si ti meni pricao" - mirno odgovori slikar; "ovako gadan i ovako zao, prljav i nevaljao moze biti samo onaj covek o kome si ti ovde govorio. Ovako gadan moze biti samo lik toga coveka!" Cuvsi to, psovac
ustade i ode.
Ovo je najbolji dokaz, kaze Mislilac o dobru i zlu, kako "jezik coveka pokazuje samoga coveka, i svaka rec koju on izgovori na usta pada na njegovo sopstveno srce. Lepa rec podize i hrabri; ruzna truje i unistava. Kad cuvas nogu svoju da ne stane u blato," kaze dalje, "zasto dozvoljavas da usta tvoja izbacuju mulj? Kad cuvas ruku svoju od ognja, zasto usta tvoja sevaju ognjem koji sagoreva susede? Imaj na umu da ces zbog svojih reci biti opravdan i zbog svojih reci biti osudjen (Mt 12,37). Jer bezumniku je sala ciniti zlo; razuman covek drzi se mudrosti (Price 10,23)."
Psovati i ogovarati, u stvari, ne znaci nista drugo nego huliti na Boga i sva stvorenja Njegova. Ko god psuje oca ili majku, sestru ili dete, on u isto vreme psuje Boga, Stvoritelja njihovog. Zato je i receno: Ne uzimaj uzalud Imena Gospoda Boga svoga... (5. Moj 5,11). Obuzdaj jezik i zapamti da je rec Bog najuzvisenija rec koju tvoja usta mogu da izgovore. Jer to je Ime Onoga Koji je ne samo stvorio svet, nego mu i osmislio zivot i dao sve zakone. To je rec kroz koju sve postade i bez njega nista ne postade sto je postalo - kaze Apostol ljubavi (Jn 1,3).
Nekada je u velikim ustanovama pisalo: "Brisi noge", "Ne pljuj po podu". "Ne naginji se kroz prozor" - citali smo u vozu. "Ne naslanjaj se na vrata" i "Zabranjeno pusenje" - stajalo je u autobusu. Vise ni toga nema! Ponegde se moze naci samo: "Hvala sto ne pusite".
Medjutim, ni juce, ni danas, psovka i ogovaranje nikome ne smetaju. Ta dva zla su bila i ostala ona ruzna navika kojom neprestano robuje nas covek.
Zasto? Zato sto je okrenuo ledja hriscanskom moralu, a takozvana pravila o lepom ponasanju jos uvek nije usvojio.
Mi, pak, koji bar malo drzimo do hriscanskog morala, moramo imati na umu reci Svetog Jefrema Sirina, koji se moli: "Gospode i Vladaru zivota moga, duh lenjosti, mrzovolje, vlastoljublja i praznoslovlja ne daj mi. Duh celomudrenosti, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi, daruj mi, slugi Tvome. O, Gospode Care, daruj mi da sagledam svoje grehove, i da ne osudjujem brata svoga. Jer Ti si blagosloven u vekove vekova. Amin!"
O smrti i zivotu posle nje
Smrt je unistila mnoga nadanja, mnoge zivote; tako mnogo snova! Ali jednoga dana i sama srt ce biti unistena.
Sta nam Bog govori o smrti? O zivotu posle smrti, o vecnosti?
Postoje razlicita misljenja i verovanja u vezi sa smrcu. Ima onih koji veruju da, kad neko umre, ide direktno na nebo.
Drugi opet veruju sledece: smrt je definitivan kraj i nema nikakvog zivota posle toga.
Neki veruju da oni koji nisu spremni za nebo moraju provesti jedno vreme u cistilistu.
Drugi opet kazu smrt je samo prelazak u drukciji vid postojanja - preko inkarnacije mogu se ziveti mnogo zivoti.
Neki veruju da ima zivota posle smrti ali umrli pocivaju nesvesni do trenutka uskrsnuca.
Postovani prijatelji zasto ima tako mnogo konfuzija u vezi sa ovim pitanjem koje tako mnogo i toliko mnogo njih opterecuje? Mnogi hriscani ne shvataju da je ova konfuzija ustvari nastala i zapocela jos u Edemskom veru u pocetku. Bog je rekao Adamu i Evi da, ako budu neposlusni tako sto ce jesti plod od drveta raspoznavanja dobra i zla onda ce umreti. Sotona, koristeci zmiju kao medij je rekao da nece umreti! Ko je bio u pravu?
Sta je Bog mislio kad je kazao da ce umreti? Sta je sotona mislio kada je kazao "necete vi umreti".
Vecina ljudi nema nikakvih problema da veruje da biljke i zivotinje nakon umiranja prestaju da postoje. Ali kada se isti izraz - smrt - spomene u vezi sa covekom, tog trenutka to ne znaci prestajanje , samo prelazak u drukcije postojanje. Sta je Bog mislio kada je spomenuo rec smrt?
Isus koji je Bog imao je nekoliko prilika da se susretne sa pojavom smrt dok je bio na zemlji. I On je cesto smrt nazivao snom.
Kad je Isus stigao u kucu gde je Jairova cer lezala mrtva naricanje i plac ispunjavao je citavu kucu. Isus je rekao svima koji placu da je evojka zaspala. Neki su se smejali na te Isusove reci ali njihovo neverovanje se okrenulo u radost kada je devojku probudio iz tog sna smrti.
Isus je smrt svoga prijatelja Lazara nazvao snom! Kad se poakzala da ucenici ne shvataju te reci , Isus im je rekao da je Lazar umro. Ovo isto poredjenje smrti sa snom koriste i druge licnosti u Bibliji. Stefan, dok je bio kamenisan uzviknuo je "Gospode ne primi im ovo za greh..." i Biblija kaze, ovo rekavsi, umre ali jedan novi prevod kaze " i ovo rekavsi zaspa."
Apostol Pavle na drugom mestu kaze "evo vam kazujem tajnu jer si necemo zaspati..." - kaze novi prevod _ "ali svi cemo se pretvoriti, promeniti jer ce mrtvi ustati neraspadljivi."
Najduzi opis koji govori o smrti kao snu dao je isto tako apostol Pavle. "Necu vam, pak, zatajiti braco za one koji su umrli " (drugi prevodi kazu "zaspali") da ne zalite kao i ostali koji nemaju nadu. Mi verujemo da je Isus umro i opet ustao pa zato verujemo da ce Bog i one koji su zaspali u Isusu dovesti s njim. Jer vam ovo kazujemo na osnovu same Gospodnje reci da mi koji jos uvek zivimo koji smo ostali do doalska Gospodnjega sigurno necemo preteci one koji su zaspali." To su reci apostola Pavla.
Prilikom Hristovog uskrsnuca grobovi su se otvorili - kaze Biblija - i ustala su mnoga tela koji su zaspali, odnosno umrli i izasli su iz grobova posle Njegovog uskrsnuca i usli su u Sveti grad (misli se Jerusalim) i pokazali se mnogima.
I u Starom zavetu smrt se cesto opisuje kao san. Za smrt Davida se koristi rec pocinu ili zaspa. I tako za mnoge druge careve. U knjizi "O Jovu" se dva puta u vezi sa smrcu koristi rec "legne" a novi prevodi koriste rec "zaspi".
Psalmista David u 13 Psalmu u 3 stihu koristi rec- san. "Prosvetli oci moje da ne zaspim na smrt." I onda snazan tekst u knjiz proroka Danila " i mnogo onih koji spavaju u prahu zemlajskom, probudice se!"
Zasto Isus i drugi pisci Biblije stalno smrt opisuju kao san? Sta se ustvari dogadja kad covek spava?
Prvo, taj koji spava nesvestan je, neosetljiv na ono sto se dogadja oko njega.
Drugo, vreme koje prolazi za njega nema nikakvog znacaja. Posto si zaspao u neko doba noci sledeci trenutak kojeg si svestan je jutro kad si se probudio. Biblija naglasava da se u grobu zbiva ono sto se zbiva u snu.
"Mrtvi ne znaju nista." Psalmista kaze "necete mrtvi hvaliti Gospode niti oni koji sidju onamo gde se cuti."
Ako je smrt kao san, onda su oni koji su mrtvi nesvesni, neosetljivi za vreme koje prolazi sve do budjenja, do uskrsnuca o kojem Biblija govori . Ustvari, to uskrsnuce ima smisla jedino ako osoba sapva nesvesna u grobu. A ako ljudi odmah posle smrti idu u nebo ili pakao ili mozda cak i cistiliste, zasto im je onda potrebno uskrsnuce??? Oni su vec, da tako kazemo, primili svoju "platu".
Isus naglasava da ce biti DVA uskrsnuca. Doci ce dan kada su svi koji su u grobovima cuti glas Sina Bozijega i izaci ce koji su cinili dobro u vaskrsenej zivota a koji su cinili zlo u vaskrsenje suda..." - to su Isusove reci.
Mozda se sada neko pita - zar nije Isus rekao da oni koji u Njega veruju nece umreti? Da, Isus je to kazao. Na prvi pogled kao da je to u suprotnosti sa onim sto je Bog rekao Adamu i Evi u pocetku - "umrecete". I kao da se te Isusove reci slazu sa sotonom - " necete vi umreti!" Ali, postovani prijatelji, Bog se uvek slaze sa sobom.
Odgovor na ovo pitanje se nalazi u Biblijiskom ucenju o dve smrti i dva uskrnsuca. U knjizi Otkrivenje nalazimo opis dva uskrsnuca: jedno na pocetku hiljadugodisnjeg perioda koji se naziva Milenijum a drugo uskrsnuce na kraju ovog perioda.
Mi smo vec spomenuli Isusove reci o vaskrsenju Zivota i vaskrsenju Suda.
Prilikom Hristovog drugog dolaska On ce silom zivota uskrsnuti sve mrtve pravedne. To je prvo uskrnsuce, uskrsnuce zivota. Zli i npokajani ce prilikom Isusovog dolaska traziti od stenja da ih pokriju i bice unisteni slavom Isusovog dolaska.
Drugo uskrsnuce, uskrsnuce suda dolazi na kraju period od hiljadu godina kada ce zli ustati da cuju definitivnu presudu i da umru , definitivno - drugom smrcu, posle kojeg nema vise nikakve nade na budjenje, na uskrsnuce.
Sta je prva a sta druga smrt?
Kad je Adam pogresio, smrt je dosla na sve ljude. Niko od nas ne moze izbeci ovu prvu smrt, smrt koja dolazi na svakoga kao prirodni rezultat , prirodna posledica svega sto se zbiva na zemlji posle greha. Samo dva imena su u celoj zapisanoj ljudskoj istoriji izbegla ovu smrt: Enoh i Ilija. Ova prva smrt je vremenski ogranicena . To je mirovanje, besvesno mirovanje u grobu do dana Gospodnjeg.
Druga smrt je definitivna... vecna. To je potpuno odvajanje od Boga. Kao i u prvoj smrti, i u drugoj nema svesnosti. Oni koji umru drugom smrcu, nikada se vise nece budti. Ova smrt je "plata za greh" - konacni rezultat greha i definitivan kraj onih koji nisu zeleli da se odvoje od greha u toku svog zivota.
Prema tome, sta je Isus rekao? Oni koji veruju u mene nece nikada osetiti tu drugu smrt. Kad znamo da ima dve smrti, onda nalazimo sklad u Pismu - izmedju reci Boga u pocetku i Isusa i shvatamo da je sotonina izjava u Raju, laz.
Na nesrecu sotona nastavlja da vara i danas mnoge i zadobija ih da veruju u njegovu izjavu da onaj kojije mrtav nije zaista mrtav.
Sta se dogodilo sa Isusom kad je umro na krstu? Slicno mnogima koji su umrli pe njega On je pocivao kao u snu u grobu do trenutka kada je uskrsnuo. U jutro vaskrsenja On je kazao Mariji da jos nije bio kdo Oca; prema tome On nije mogao ici na nebo kad je umro.
Osim Isusovog uskrsnuca Bibliaj govori o jos 9 osoba koje su uskrsnule nakon prve smrti. Tri imena u Starom i 6 imena u Novom zavetu . Ni jedna od ovih osoba nije svedocila o svojoj svesnosti za vreme smrti. Mi danas citamo clanke, knjige o nekakvim navodnim iskustvima za vreme dok se predpostavlja da je neko bio mrtav. Zar u biblijsko vreme ljudi nisu bili zainteresovani trazili svedocanstva oni koji su uskrsnuli. Sotona i danas vara one koji prihvataju njegove, umesto Boijih reci.
Upravo kao sto je Isus mirno pocivao u grobu cekajuci na dan uskrsnuca tako ce i svi oni koji su umrli. Oni pocivaju nesvesni cekajuci dan svoga uskrsnuca.
Biblija kaze da se kod smrti duh vraca Bogu. Jevrejska i Grcka rec prevedena nasom recju duh u Starom i Novom zavetu pojavljuje se stotinama puta ali nikada, ni jednom ne odnosi se na inteligentno bice koje moze da bude svesno svega sto postoji izvan fizickog dela. Isto tako rec prevedena nasom recnu dusa u Bibliji nikad ne predstavlja svesnu celinu koja moze da postoji izvan tela.
Kad je Bog stvrio coveka On je udahnuo u telo zivotodavni duh i ta kombinacija duha i tela dala je produkt, zivu dusu ( telo+duh = ziva dusa) U Bibliji dusa je sinonim za zivu osobu. Zato Bibliaj kaze da ce duse umreti, prestati da postoje. Kad smrt dolazi, Bog povlaci svoj duh zivora do uskrsnuca.
Sumirajmo sve sto smo do sada kazali. Nalazimo da Biblija govori o smrti kao o snu, nesvesnom stanju. Oni koji su vec uskrsnuli nisu posvedocili o svesnom postojanju za vreme smrti . jedini put da se zivi posle smrti je kroz uskrsnuce; ili uskrsnuce zivota ili uskrsnuce suda. Bice suda i svako ce dobiti svoju nagradu ili kaznu uzevsi ucesce u jednom od dva uskrsnuca.
Boh je dragi moji prijatelji pokazao svoju veliku ljubav za ljudski rod davsi da Isus umre strasnom smrcu na krstu, smrcu koju smo mi ljudi gresnici zasluzili . Bog je ljubav i ta ljubav moze primeniti disciplinu ali nikada torturu , mucenje. Svakako sotona zeli da potamni sjajnost Bozjeg karaktera ljubavi. On je taj koji je lansirao ucenje o vecnim mukama pakla koje , naravno, priredjuje niko drugi nego Bog! Umesto taga mi vidimo kako Bog ljubavi prema svakome postupa posteno, fer. Pravedni koji su spaseni jedni miloscu, zivi i uvrli, svi dobijaju nagradu, vecni zivot nakon uskrsnuca kod Isusovog dolaska.
Zli koji su uporno do kraja odbijali Boziju milost. Svi ce zauvek prestati da postoje - umrece drugom smrcu na kraju.
Biblija naziva smrt neprijateljem. "Poslednji neprijatelj - smrt - bice unisten" . Ali kako da smrt shvatimo kao neprijatelja ako je to trenutak kada pravedna osoba ide u nebo? U tom slucaju smrt bi bila dobrodoslica ulaska u srecu vecnog zivota i Bozije prisutnosti.
Biblija na protiv govori o smrti kao neprijatelju i smrt, taj poslednji neprijatelj, na kraju ce biti unisten. "Smrt i grob ce biti baceni u jezero ognjeno" - kaze Biblija u Otkrivenju . To je ta druga, definitivna smrt. Kad smrt i grob budu unisteni , Bog ce ocistiti svemir od svih tragova i posledica greha . Gresnici nece ostati da postoje u beskonacnoj vatri mucenja . Tako bi greh ziveo u svemiru kroz svu vecnost. Smrt ce biti ukinuta i jedini trag i secanje na nju kroz beskrajne vekove vecnosti bice oziljci od klinova na rukama i stopalama naseg Spasitelja Isusa.
Dok sedis u tisini, ozaloscen , mozes da posmatras svu tragediju ove planete dugu 6.ooo godina koaj se kao snezna lopta valjala i danas dostigla vrhunac bola. Tako mnogo smrti i tako mnogo bola. Jos uvek stoji krst i u taj krst ja stavljam svoje poverenje i nadanje. Oni za kojima zalis ce zalsugama krsta ustati.
Jednoga dana je Otac gledao kako Sin umire na krstu. On nije bio posmatrac vec ucesnik.
Postovani prijatelji, vi koji ste pogodjeni smrcu, zbunjeni tom strasnom pojavom, obrisite suze. Pitanje je samo dana i mi mozemo sacekati u veri taj dan i to slavno jutro vaskrsenja .
Vi i ja.
|
) a sa Novom svima neka dodju dani ljubavi i srece 
OSTAVITE ME TI KOJI SE PREDSTAVLJAS MOJIM IMENOM OK OSTAVI ME OSTAVI